Понашање верних у храму Божијем

ПОНАШАЊЕ ВЕРНИХ У ХРАМУ БОЖИЈЕМ


Како улазимо у храм Божији?Понашање на богослужењу*Нафора * Паљење свећа

Одевање * Давање прилога

Као што киша узрокује да семе расте,

тако црквена богослужења јачају душу

за чињење добрих дела.

Св. Јефрем Сирин

 

 

Храм или Дом Божији је најсветије место на земљи у коме се окупљају верници, чланови Христове Цркве, на заједничку молитву. Он је обитавалиште славе Божије и војске небеске, место где се велича и слави име Божије, врши најсветија жртва Христова – света Тајна Евхаристије (Литургија) где верници бивају учесници спасоносних дарова које им у име Господа Исуса Христа дају за то посвећена свештена лица. Свето богослужење је, по речима светог Јована Кронштатског, '' узајамно служење Бога људима и људи Богу... слатки разговор човека са Богом, слављење Бога и молба за своје потребе...''. Храм и богослужење су неисцрпно врело благодати Божје. Врело из кога наше душе хране, поје, чисте и снаже, исцељују, освећују и са Творцем сједињују, зато и захтевају од нас специфично понашање.

И поред тога што већина верника, који долазе у храм на молитву, зна како се треба понашати, примећено је да има доста таквих који то не знају или то чине неспретно. Како се прекрстити, где уупалити свећу, како се причестити и примити нафору ? Хајде да се сви заједно потсетимо и научимо.

КАКО УЛАЗИМО У ХРАМ БОЖИЈИ?

Улазећи у свети храм прекрстимо се побожно уз благи наклон и изговоримо речи: '' Ући ћу у Дом Твој, поклонићу се са страхом храму Твоме светоме...'' и идући тихо и нечујно ка целивајућој икони, станемо испред ње, прекрстимо се, затим, направимо два поклона, целивамо икону и још једном се поклонимо, увек изговарајући при сваком поклону: '' Боже, милостив буди према мени грешноме/ грешној и помилуј ме''. Затим се поклонимо присутнима десно и лево и станемо на одговарајућу страну храма – десно мушкарци, лево жене, а испред стоје деца. Појци стоје за певницом или у непосредној њеној близини ако је недовољно велика.

ПОНАШАЊЕ НА БОГОСЛУЖЕЊУ

Уласком у свети храм и заузимањем свога места, приберемо и удубљујемо у смисао молитава и песама које се произносе, чувајући се сваког разговора и расејаности. Трудимо се да заборавимо све овоземаљске бриге у настојању да из храма изађемо духовно бољи и чистији него што смо ушли у њега. Док траје богослужење, не шетамо по храму, не палимо свеће, не целивамо иконе, не тискамо се, већ пажљиво и побожно пратимо службу и настојимо да оно буде што лепше и свечаније.

Уколико неко из одређених разлога не може да стоји целу службу, може у одређеним моментима богослужења и сести.

Обавезно стојимо, приклоњене главе, за време читања светог Јеванђеља, у току малог и великог входа, на речи:'' Главе своје Господу приклониму'', '' Мир свима'' и за време кађења. Тада, као и за време проповеди где се ко затекао ту и стоји док се та радња не заврши.

Посебно треба да смо пажљиви на светој Литургији за време читања Јеванђеља, појања Херувимске песме ( поје се '' Иже Херувими''), изношења светих Дарова, читања Символа вере, појања '' Достојно и праведно'', молитве Господње – '' Оче наш'', освећења и претварања светих Дарова ( када се поје '' Тебе појем''), на речи: '' Са страхом Божијим и вером приступите'' итд.

За време молитве ноге су састављене а руке спусте низ тело, нипошто се не стављају иза леђа или у џепове. Такође, пазимо да не навлачимо на себе грех својим непристојним понашањем, жвакањем жвакаће гуме, упадљивим гледањем појединих верника, разговором, смехом и сл.

Молитве се изговарају у себи. Уколико неко зна да пева, он пева тихо и плако да неби ометао појце. Још је боље да се такав прикључи певници. Дискретно се пази на свештеникове радње: када се он прекрсти и када се у молитви или песми помињу имена Оца и Сина и Светога Духа – крстимо се и ми.

Својим понашањем реба настојати да се у храму буде као невидљива сенка, а никако примећен или запажен. Надмено понашање фарисеја у храму Господ је осудио, а похвалио је скромно држање и скрушену молитву цариника.

Приликом изласка из храма, опет се наисти начин целивају иконе, изађе се на врата храма, тихо и нечујно, поново се окрене према унутрашњости храма и смерно се прекрсти и поклони.

НАФОРА

Нафора је освећен хлеб који се верницима дели на крају свете Литургије кад се дође на ред, побожно се прекрсти, целива се икона, крст у руци епископа, затим се на длан леве руке прекрсти десни длан, свештеник или епископ ставља на десни длан парче нафоре и тада се свештеном лицу целива рука ( ако се нисмо причестили). Нафора се не узима левом руком нити само у прсте него на длан десне руке. Нафора се директно са десног длана ставља у уста, водећи рачуна да се ниједна мрвица не испусти.

СВЕЋЕ

Најбоље је свеће палити пре или после богослужења, да се ходањем кроз храм не би ометала служба и пажња верника. Ако се на богослужење закасни, треба сачекати да се оно заврши, а никако палити свеће док оно траје. Посебно је велика грешка то учинити у храмовима где су свећњаци напред, испред Царских двери. Тај простор је резервисан само за свештенослужитеље и ходањем у близини солеје и Царских двери ми ометамо вршење богослужења.

Често верници питају где се пале свеће за '' живе'', а где за '' мртве''. То питање Црква је одредила речима: '' Сви су живи и сви су једно у Христу Исусу'' – нема разлике где ћемо палити свеће за здравље и спасење а где за упокојене, јер нема мртвих у Господу ( зато се и пале свеће за покој њихових душа. Уобичајено је, и то није погрешна пракса да се на горњим чирацима пали за здравље и спасење ближњих, а на оним доњим за покој душа.

КАКО СЕ ПАЛЕ СВЕЋЕ?

Прекрсти се, целива се свећа и намени се за кога се пали ( на пример: '' Ову свећу за здравље и спасење мога брата Јована, Господе, помилуј и спаси'' или ''Ову свећу за покој душе мога деде Николе'').

Треба напоменути да се свеће НЕ пале за Господа, Пресвету Богородицу и светитеље како је то негде потпуно погрешан обичај. Свеће се пале за наше ближње – за њихово здравље и спасење, и за покој душе умрлих. Господу се молимо да помилује и спасе наше ближње и нас саме и да помене душе упокојених нам сродника. Пресветој Богородици и светитељима се обраћамо да се заузму за нас пред Господом ( на пр. : ''Пресвета Богородице, моли се Господу да помилује и спасе мог брата Јована'' или'' Свети Јоване Крститељу, моли се Господу за мене грешног'').

У молитви трба пре свега тражити Царство небеско – да нас Господ помилује и спасе ( види Јеванђеље по Матеју, глава 6, стихови 31-34). Личне жеље и потребе наше Господ већ зна и даће нам оно што је добро за наше спасење. Ако се не испуни нешто што желимо то је сигурно због тога што је тако боље за нас. Зато увек треба на крају молитве рећи '' Нека буде воља Твоја, Господе.''

Многи питају колико свећа треба упалити. Најбоље је куповати свеће од чистог воска : боље је упалити једну воштаницу за све, него више парафинских свећа за сваког за кога се молимо. Ипак, све зависи од нашег материјалног стања и од понуде свећа у храму.

Важно је нагласити и то да свеће треба куповати у цркви јер је тиме помажемо. То се односи и на друге црквене предмете ( иконе, свећњаке, кандила, тамјан, књиге итд.).

ОДЕВАЊЕ

Одевање мора бити пристојно када се иде у цркву – свечано скромно и чисто.

Мушкарци у храм улазе гологлави, а жене покривене главе. Неприкладно је у храм долазити у трнеркама, патикама, папучама, шортсевима, кратких сукања или сувише откривеног тела. Не доликује женама да у храм долазе у панталонама, упадљиво нашминкане и са ружем на уснама, нарочито када треба да се причесте.

ДАВАЊЕ ПРИЛОГА

Свако ко је крштен јесте члан Цркве Христове, без чијих светих Тајни и молитвословља не може да добије спасење. Као што Црква мора да има разумевање према своме крштеном члану, тако и крштен човек мора да има обавезе према својој Цркви. Он треба да нађе своје место у њој као у свом другом дому и да се упита шта је учинио за своју Цркву као заједницу верних.

Сам Господ Исус Христос је од верника тражио да помажу једни друге ради општег напретка и благостања тако да је још у првим хришћанским заједницама постојала пракса давања прилога. Дакле, свако треба да помаже цркву према својим могућностима.