60 година од колонизације Качарева

ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА ОД КОЛОНИЗАЦИЈЕ КАЧАРЕВА

На подручју данашњег Качарева прво веће насеље настаје 1791. године досељавањем немачких колониста из Витемберга, Елзаса и Лотарингије. Село је настало у оквиру плана аустријске царевине да насели своје јужне границе поузданим немачким становништвом. Пре доласка Немаца овај крај је био ретко насељен, и то углавном Србима, који као православци нису уживали највише поверење царског двора. У самом Качареву налазила се само једна кућа у којој је живела породица Јована Татарина. Ова кућа је била и хан и прибежиште Србима који су бежали из Турске у Аустрију. У лето 1791. почиње прва колонизација Качарева и у село долази првих 100 породица. Градња села је завршена 1792. године, и у њему је држава изградила 104 земљорадничко — граничарске куће, 4 занатлијске, 4 државне зграде и општинско здање.

 

Поштоје планом аустријске царевине било предвиђено досељавање 170 породица, 1802-1803 године досељено је још 40 породица. Све зграде у селу је изградила аустријска држава тако да је досељеницима остало само да се са својим породицама уселе у готове куће. Свако домаћинство је добило 44 јутра земље од тога : 24 јутра оранице, 10 јутара ливаде, 1 јутро баште, 1 јутро шуме и 8 јутара пашњака.Уз земљу колонисти су добили и по два коња, краву, свињу и пољопривредне алатке. Ново местоје добило име Францфелд по тадашњем аустријском цару Францу Јозефу II. Село је неколико пута мењало своје име. Фрацфелд је било до 1867. године и аустријско-угарске нагодбе, када је због тога штоје припало мађарском делу царевине променило име у Ференцхалом. Ново име, Краљевићево, село добија на крају првог светског рата, када је припало новоствореној краљевини Срба,Хрвата и Словенаца, касније названој Југославија.У време немачке окупације током другог светског рата Немци враћају стари назив Францфелд. После ослобођења село се зове као и пре рата Краљевићево, што наравно није одговарало новим комунистичким властима, па му 1948. мењају име у данашње Качарево. Име селу је дато по народном херују из босанске крајине Светозару Качару, чија се породица заједно са осталим колонистима доселила 1946. године. Францфелд је припадао XII немачко-банатској регименти и 1811. године је за ту регименту давао 212 граничара.Исте године у селује живео 1001 становник .Село је од самог почетка грађено по плану. Првобитни план села је трасирао три уздужне и три попречне улице које данас окружују трг у центру села.На тргу су изграђене црква, школа и општина те трговачке и занатлијске куће. Све приватне куће су биле изграђене на исти начин: темељи, огњишта и димњаци од цигле, кров од дасака а зидови од чатме. Свака кућа је имала собу, кухињу и оставу подједним кровом док су економске зграде биле под другим. Вредни досељеници из Немачке су врло брзо на плодној банатској земљи изградили узорно насеље. Пољопривреда је чинила основ економске снаге села али се врло брзо развија и занатска производња. Францфелд је постао познат по својим обућарима, сукнарима, кројачима и осталим занатлијама. Економски развој села је текао уједначено кроз цео 19. век, да би почетком 20-века село доживело највећи просперитет. Напретку села највишеје допринела изградња железничке пруге до Панчева 1894. године , као и постојање , за то време доброг, колског пута. Период између два светска ратаје остао забележен као златно доба места. Краљевићево, како се тада звало, је већ 1924. године добило струју а 1929. и први биоскоп. Од занатских радњи се стварају први индустријски погони у селу. Успешно су радиле: штофара, фабрика ђебади, фабрика саламе, фабрика ципела, ливница, вунаовлачара и два млина. За услове Краљевине Југославије ово је била изузетно велика индустрија у месту којеје тада имало око 3500 становника. Поред ових фабрика у селује постојало и преко сто малих занатских радњи, 8 кафана, 10 продавница мешовите робе и једна продавница електротехничког материјала. У Краљевићеву се тада могло купити све од игле до бицикла са мотором. Средином тридесетих године прошлог века нацистичка Немачка појачава свој утицај међу Немцима у Југославији.Утицај се прво осетио у економској сфери. Само из Краљевићева је годишње у Немачку отпремано око 500 вагона дебелих свиња. Са економског поља утицај се шири на културни план. Велики број становника села одлази на школовање у Немачку, где су често постајали и чланови нацистичке партије. По повратку у село такви ученици су се бавили обавештајним радом и пропагандом нацистичке идеологије. У селује тада веома активан Културбунд, немачка културна организација, која је имала за циљ ширење пангерманских идеја и нацистичке идеологије. Припадници Културбунда и немачки студенти су у деловима из Немачке пренели радио станицу ,коју су инсталирали на крову млина браће Милер.Немци су сваких пола сата слали извештаје у Немачку а одатле су добијали упутства шта да раде. Када је почео рат велики број Немаца из Краљевићеваје дошао у земљу са чиновима немачких официра. За време Другог светског рата већина војних обвезника Немаца је била у немачким трупама. Велики број становника села је био припадник, по злу чувене, Принц Еуген СС дивизије. Немци из Краљевићева су се трудили да покажу да су одани нацизму, па су тако одмах по доласку немачких трупа стрељали локалне Јевреје и једног Србина, који је био шеф железничке станице. Због овакавих догађаја ратни Францфелд је у Банату био познат и као "Мали Берлин". У јесен 1944. фронт се приближио "Малом Берлину", Црвена армија је продирала из правца Румуније а партизанскејединице су биле на домак Београда. Немачка команда је осам дана пре доласка совјетских трупа наредила евакуацију села. План евакуације није могао бити спроведен , јер је срушен мост на Тиси код Титела. Немци су онда спровели евакуацију породица народних вођа. Са аеродрома у Францфелду су тих дана за Немачку пребацили 42 немачке породице. Црвена армија улази у село 4.октобра 1944. године. Само два дана после доласка Совјета неколико становника села који нису били Немци оснива први Народно ослободилачки одбор. Први председник одбора је био Гага Ђукић а секретар Гавра Милин. Одбор је морао да обезбеди државне зграде и куће Немаца који су напустили село. Осим тога народни одбор се бринуо и о снабдевању совјетске војне болнице, која се налазила у Новом селу. У новембру месецу 1944. формирана је у Краљевићеву војна станица која је преузела сву власт у селу. Први старешина ове станице је био Јоца Познатов из Црепаје. Војна станице је од све земље у атару формирала пољопривредно добро, а покретну имовину је ставила под управу народних добара. У априлу месецу 1945. године по наређењу војне станице, сво немачко становништво је  смештено у логор на крају села. Војна станице је почела да врши припреме за долазак колониста. Конфисковала је  немачку имовину и сместила у неколико магацина у селу, да би се када колонисти дођу та имовина њима поделила.Одмах по завршетку рата Качарево постаје, како се то онда говорило, концентрационо дечије насеље. Све зграде од железничке станице до центра села биле су насељене децом. У селу је  тада боравило преко 500 деце, углавном ратне сирочади. Сви они су били штићеници дечијег дома, који је   расформиран 1947. године и постао Дом ученика у привреди. Ученици Дома су са успехом савладавали тајне заната а неки од њих ће касније познати признати инжињери . Када су сви штићеници били збринути и завршили своје школовање, Дом је расформиран 1955. године. Поред деце, Качарево је постало уточиште и старих људи . У новембру месецу 1947. године Народно ослободилачки одбор Београда оснива у улици Маршала Тита Дом стараца. Дом старацаје био под управом града Београда до 1955. године када је постао самостална установа. Оснивањем новог дома на баваништанском путу број штићеника дома се стално смањивао да би на крају дом био угашен ?    године. Од јула месеца 1945. године гаси се војна станица у Качареву , а власт у селу прелази на Народни одбор. Председник првог одбора био је дотадашњи старешина војне станице Јоца Познатов, потпредседник Урош Бикић а секретар Павле Малушевић.Одбор се на почетку свог рада бавио питањима просвете и организације народне кухиње. Ова питања су била најважнија јер су у место пристигле прве породице колониста. Први колонисти долазе у Качарево 4. априла 1945. године са подручја Косова и Метохије. Укупно је дошло 68 породица од којих су многе касније добиле колонизацију. Народни одбор Качарева у августу и септембру 1945. године решава велики број молби, које су послали људи из свих крајева Југославије, а које су се тицале добијања колонизације у Качареву. Народни одбор је све ове молбе одбио са образложењем да још нису стигла потребна упутства. У то време се говорило да ће Качарево бити насељено са породицама најтежих ратних инвалида. Једна група таквих породица долази у Качарево крајем новембра месеца 1945. године. Ове породице је дочекала оформљена комисија, која им је додељивала куће, земљу ,стоку и инвентар. Доласком ове прве две групе колониста у селу се осетила већа живост на свим пољима. Оснива се дом културе и гради се трибина на фудбалском стадиону. Мења се и састав Народног одбора, уместо Јоце Познатова за председника је изабран Илија Грбић,а нешто касније Коста Ковач. Овај нови одбор врши прихват највеће групе колониста, која је у Качарево долазила од априла до октобра 1946. године. У Качарево тада долазе групе колониста из свих крајева Југославије: Херцеговине, ЦрнеГоре, Босанске крајине, Истре, Лике, Баније, Кордуна, источне Србије, Војводине, Славоније и Загорја. На почетку овог највећег таласа колонизације предност су опет имале породице ратних инвалида. Одмах се, међутим, увидело да ће таква политика насељавања изазвати велике проблеме, јер није било довољно људи способних за рад. Због овог разлога се одустаје од првобитне намере, па се досељавају породице људи који нису били инвалиди.Предност су имали борци Народно ослободилачког рата. Средином године највећи број пријава за колонизацију стиже из Македоније те је народни одбор донео одлуку да се колонизација настави са породицама из Македоније. Ова група ће уједно бити и најбројнија група досељена у Качарево из једне области Југославије. Од колониста пристиглих из Македоније најбројнија група долази из Кривопаланачког краја, али је било породица и из других области: из поречког, прилепског, крушевског, тетовског, охридског, струшког, скопске Црне Горе, ресанског, гостиварског и кичевског краја. У Качарево 1946. године долазе породице и из иностранства: неколико македонских породица из Албаније и по једна породица из Аустралије и Француске. Становништво села је поред колониста чинило и петнаестак породица староседелаца, углавном ненемачког порекла.На крају колонизације Качарево је имало нешто мање од 5000 становника. Немачко становништво, које је за ово време боравило у логору, постепено је одлазило у Немачку да би се до шездесетих година одселили готово сви Немци становници предратног Качарева . Сваки колониста је по доласку у Качарево добијао кућу, помоћне зграде и од 6 до 11 јутара земље ,зависно од броја чланова породице. Живот колониста на самом почеткује био веома тежак , промена начина живота, промена климе, промена навика окружења код многих људи је изазвала носталгију за старим крајем. Тако да је било примера да су се поједине породице враћале у завичај. Долазак из пасивних крајева у један од најразвијенијих делова Југославије је, са друге стране, давао колонистима велике могућности које у свом завичају нису имали. У качаревачком атару је укупно постојало око 8200 јутара земље, која је давала изузетне услове за развој свих грана пољопривреде. Највећи број колониста почиње да се бави управо пољопривредом. Нова комунистичка власт није гледала са одобравањем на развој приватног сектора, и са пољопривредом је био такав случај. Због тога колонисти удружују своје земљиште у, за комунисте прихватљив облик пољопривредне производње, сељачке радне задруге. До 1947. године у Качареву је основано чак 7 сељачких радних задруга: "Црвена звезда", "Пролетер", "Косово", "Нова Македонија", "Сутјеска","Борац", "Карпош" и "Победа социјализма". Своје земљиште је на овакав начин удружило преко 75% сељана. Због бољих услова за рад у већим задругама од 7 задруга удруживањем остају само две "Црвени пролетер" и "Сутјеска". Захваљујући плодном земљишту и вредним колонистима ове задруге врло брзо постају примерна пољопривредна газдинства. Тако је задруга "Црвени Пролетер" добила прелазну заставицу као најбоља у НР Србији. Јосип Броз Тито је задругарима, због њихових успеха у производњи, поклонио камион. Убрзо се од оних који су остали ван задруга оснива и трећа задруга "Победа социјализма". Задруге се уз помоћ државе опремају и пољопривредном механизацијом. У селује педесетих година у свим задругама постојало 15 трактора, 6 вршилица, доста косачица, сејалица и осталог пољопривредног инвентара, што је за то време била завидна техничка опремљеност. Земљорадничке задруге из Качарева су своје производе продавале у својим продавницама у Качареву и Београду. Када је држава започела стварање великих такозваних пољопривредно индустријских комбината качаревачке задруге постају део система ПИК Тамиш. Са распадом СФРЈ, и почетком велике економске кризе, пољопривредно газдинство у Качареву је доживело веома тежак период. Данас се то газдинство налази у процесу приватизације.

Иако је пољопривреда у послератном периоду чинила основну економску снагу села није се запоставила ни индустрија. У Качареву почетком педесетих година раде једна државна и 4 приватне пекаре. Оснива се кројачка задруга, раде ковачке, чешљарске, вуновлачарске и обућарске радионице.Неки од индустријских капацитета из места су одлуком комунистичких власти пребачени у друге делове Југославије. Тако је један од, у то време најсавременијих, млинова из Качарева пребачен у Истру, што се правдало могућом совјетском инвазијом у време Информбироа. Најзначајнији индустријски капацитет била је предратна ливница Мортенштерн Адама. Од те ливнице је настала качаревачка фабрика "Милан Премасунац". По завршетку рата у тој фабрици су радили Немци из логора уз неколико мајстора Југословена. Фабрика је производила делове за млинску индустрију и ручне круњаче за кукуруз. Фабрика се 1950. године сели из Србијанске улице на место на коме се и данас налази. Педесетих година у фабрици ради око 200 радника, углавном колониста. Фабрика је била и база за школовање ученика Школе у привреди. Први директори фабрике су били Илија Растовић, Коста Ковач, и Војин Гаргента. Фабрика је годинама повећавала број радника, као и свој производни програм. У склопу фабрике је до седамдесетих година радила са успехом и ливница која је имала широк производни програм. Највише радника фабрика запошљава почетком седамдесетих година када је у њој радило преко 1200 радника. Управо тих година фабрика постаје део ситема УТВА, ливница се затвара и остаје само машински део производње. Економска кризатешко је погодила и овај качаревачки колектив, којије пре две године приватизован и налази се на путу опоравка. У Качареву је током шездесетих година постојало и грађевинско предузеће "Јединство" са нешто више од 200 радника. Ово предузећеје изградило и прву стамбену зграду у послератном Качареву,али је и оно нешто касније угашено. Престанком рада ова два предузећа велики број радника из Качарева налази посао у Београду и Панчеву. По сведочењу првог послератног хроничара Качарева Михајла Јанкетића, из Качарева је пут Београда и Панчева педесетих година путовало око хиљаду радника. Тај број се седамдесетих и осамдесетих година пење на неколико хиљада, што је и данас специфичност Качарева.До ове појаве је дошло пре свега због железничке везе са Београдом која је постојала још од педесетих година. Велики број људи који није могао да одмах после рата нађе стан у Београду досељавао се у Качарево и одатле путаовао на посао. Та железничка веза која је некада привлачила људе да за своје место становања изаберу баш Качарево данас на жалост не функционише. Успостављање савремене железничке линије зауставило би одлив становништва и помогло да се реши један од највећих проблема тренутно, а то је поуздана и брза веза са оближњим центрима Панчевом и Београдом. Ова два центра привлаче становништво из Качарева не само због своје економске снаге већ и због образовних, здравствених и културних институција које се у њима налазе. Тренутно неколико стотина ђака и студената свакоденвно путује ка Панчеву и Београду. Од образовних институција у Качареву постоји Основна школа "Жарко Зрењанин". Историја школства у Качареву дуга је практично колико и историја места. Прву школу су изградили Немци одмах по доласку на ове просторе. Исто су урадили и послератни колонисти који су 1945. године основали чак три школе. Основане су Основна школа на српском језику којаје имала 540 ученика, Основна школа на македонскомјезику са 410 ученика и Школа ученика у првреди са 92 ученика. У селује од 1945. функционисало и забавиште које је похађало осамдесеторо деце. Наставу у свим школама је изводило 26 просветних радника у две смене на чак 10 локација у селу.Основни проблем послератног школства био је недостатак простора. Већ 1951. године доноси се одлука о изградњи нове школе. Радови су интензивирани 1954. и 1955. године а 6. септембра 1956. године ученици су започели рад у новој згради. У то време направљенаје и прва сала за физичко васпитање. Данашња школа носи име Жарка Зрењанина од 1953. године када су се спојиле школе на српском и македонском језику.Обзиром да је Качарево после рата имало веома младу популацију не чуди податак да је 1956. године од око 5000 становника основну школу похађало 1150 ученика.Број ученика је из године у годину растао да би средином седамдесетих достигао 1320 ученика. На жалост од тог периода број ученика из године у годину опада тако да данас школа у Качареву има 586 ученика. Повећан број ученика и захтеви савремене наставе довели су до новог проширења школе којеје завршено 1985. године. Од тог времена у школи се примењује кабинетски систем наставе. У Основној школи у Качареву данас ради 17 професора и 26 наставника који заједно са својим ученицима чине једну од, по резултатима, најуспешнијих школа у општини Панчево. Ученици Основне школе "Жарко Зрењанин" постизали су запажене резултате у свим областима. Најбољи резултати су постигнути 2005 године. године када је ученица Јелена Марковић освојила прво место на балканијади у Грчкој.Исте године је школа имала најбоље резултате на свим такмичењима у општини

Здравствена заштита у селу такође има дугу традицију. У предратном Краљевићеву радила су чак три лекара и зубар што је у то време било знатно изнад просека по броју становника. По завршетку рата прва Здравствена станица је основана ујесен 1945. године . У Здравственој станици су педесетих година радила два лекара и два медицинска техничара. Постојало је и породилиште у којем су радиле две бабице и два помоћна службеника. Породилиште је затворено 1965. године. Нова зграда Дома здравља је изграђена 1971/72. године. Тренутно у Качареву ради 4 лекара и медициског особља.

Културне активности села су дуго година биле везане за Културно просветно друштво "Радоје Дакић" које је основано 1946. године. У свом саставу друштво је имало хор, драмску секцију, и фолклорну секцију. Библиотека и читаоница су такође основане 1946. године. Носилац културних активности касније постао је Дом културе, у чијем су се саставу налазили биоскоп и библиотека. Дом културе је имао велику салу која је срушена због изградње робне куће. У плану је била изградња новог Дома културе, али тај план никада није остварен због економске и политичке кризе која је захватила земљу. Данас Дом културе своје активности изводи у старом Дому омладине , а тај простор свакако не задовољава културне потребе села. У Качареву је тренутно активно и културно уметничко друштво "Вељко Влаховић", које окупља велики број младих у својем ансамблу.

Спортски живот у селу био је веома развијен од самог досељавања колониста. Већина спортских активности у селу се одвијала у оквиру спортског друштва "Јединство". Најуспешнији спортисти у спортској историји Качарева били су рукометаши који су у СФРЈ били чланови Друге савезне лиге. Рукомет данас није на нивоу каквом је био некад, пре свега због промена у друштву које нису одговарале развоју спорта у малим срединама. Поред рукомета у Качареву је постојао и фудбалски, кошаркашки, стонотениски и карате клуб. Фудбалски клуб је највеће успехе постигао деведесетих година под именом "Јединство Стевић".

Локална власт у Качареву је заживела стварањем првог Народноослободилачког одбора 1945. године који је деловао у оквиру среског НОО Панчева. Од 1. септембра 1955. прешло се на комунални систем и Качарево је стекло статус општине. Општина је имала 11 службеника и једног плаћеног функционера. Први председник општине у Качареву био је Данило Стојковски, а народни одбор је сачињавало 26 одборника. Општина је у Качареву постојала до 1965. године када је формирана месна заједница Качарево са истуреним одељењем општине Панчево- месном канцеларијом.

Локална власт од свог оснивања води рачуна о изгледу и уређењу села. Почело се још педесетих година калдрмисањем појединих улица, уређењем јавних бунара, копањем одводних канала и изградњом школе. Први пут самодопринос је уведен 1955. године и од тада до данас Качаревци су својим средствима изградили велики број капиталних објеката. Навешћемо само неке од најважнијих радова који су изведени. 1959/60 године извршена је реконструкција парка у центру села, изграђен је нови плочник од железничке станице до центра села.

Велики радови су се одвијали током седамдесетих година : 1972. добровољним радом и самодоприносом изграђен је сеоски водовод, 1973/4 на исти начин је урађено асфалтирање путева у селу. У исто време у селу је постојало само 10 телефонских линија. Од тог времена до данас у више наврата су вођене акције увођења телефона тако да је 2004. било 1250 прикључака од чега 1000 двојника и велике муке са телефонирањем.

Савремена хала спортова је изграђена 1979. године такође средствима самодоприноса, у којој се одвијају многобројне спортске и културне активности као и настава физичког васпитања за ученике школе. У месту је 1990. године изграђена плинска мрежа, тако да становници Качарева имају могућност да користе и овај енергент. Робна кућа у центру села је изграђена 1985. године, али због стечаја предузећа "Тргопродукт" , које је финансирало изградњу, данас нема своју првобитну функцију. Највећа стамбена зграда у Качареву је изграђена 1989. године у Радничкој 67 и у њој се налази 35 станова. Изградњом објеката инфраструктуре : водовода, путева ,телефона ,плина све више пажње се посвећује уређењу Качарева. Уклањају се дивље депоније, праве се нови паркови и игралишта за децу, уређује се и регулише нова депонија смећа. У склопу напора да место добије лепши изглед 2002. године је реконструисана зграда Месне Заједнице и изграђен нови плочник на простору испред хале и школе. Пре тачно 25 година је покренута акција "Април месец уређења Качарева", којом се стимулишу грађани да лепо уреде свој животни простор. Акција је дала резултате у шта може да се увери сваки посетилац Качарева.

Средином осамдесетих година почела је изградња цркве св.Ћирило и Методије, за коју је пројекат израдио архитекта Пеђа Ристић. Велики број грађана учествује у изградњи цркве добровољним радом и новчаним прилозима.

Један од најзначајнијих догађаја у току године у Качареву је свакако и Сланинијада, која ове године слави двадесет година од оснивања. Настала као интерно сеоско такмичење у квалитету сланине врло брзо је прерасла у привредно туристичку манифестацију ширег значаја.

Качарево из 1946. године и Качарево данас су два света између којих стоји 60 година рада, промена,успона ,падова, среће, туге и свега оног што чини живот. У Качареву данас има 450 кућа више него пре 60 година, око 70% старих кућа је срушено и на њиховим местима су никле нове грађевине. Качарево сутра има неколико приоритета. То су пре свега изградња канализационе мреже, за коју је већ урађена пројектна документација, затим боља саобраћајна повезаност са Панчевом и Београдом и стварање услова за развој привреде у самом Качареву.

Пролог

Нове генерације качареваца и даље раде на унапређењу свог места.

Након шестогодишњег мукотрпног доказивања недрживог стања са доташњим капацитетима телекомуникационе инфраструктуре 2006 године Телеком је пустио у рад нову подземну мрежу,оптичку везу са Панчевом и дигиталну централу која омогућује лако проширивање капацитета и свих нових услуга попут АДСЛ , ВОИП, ИП телевизије итд.Тренутно (2008) је 2100 домаћинстава са 2300 телефонских прикључака .

Рак рана саобраћајне везе са остатком света (Пут Скробара - Качарево) је након велике помоћи тадашњег Директора ЈП “Путеви Србије” Бранка Јоцића и Министарства за капиталне инвестиције средствима НИП-а 2007. изградило савремени пут 6.6 м. ширине којим се сада  на опште задовољство удобно и безбедно стиже.Као наставак  завршетка главне саобраћајне артерије урађен је пројект комплетне реконструкције Главне улице М. Тита са свим објектима.Асфалтирана је комплетна улица М. Тита у дужини од 1300 метара.Паралелно са тим је завршено и 1300 м новог тротоара и 150 метара паркинга у централној зони.У будућности ће се завршити тротоар са бициклистичком стазом такође у дужини од 1300 метара а користећи коцку која је сачувана приликом реконструкције горњег строја улице од центра до ПИК-а ће бити урађени бројни паркинзи.

Иако је водовод изграђен још давне 1972 ,квалитет воде све време није задовољавао и  хемијска неисправност је била главна замерка свих мештана (3 пута више гвожђа, мангана,амонијака).Поред тога и цеви су биле Азбестно цементне.Због тога је у центру села 2007.  на дан Ускрс предата на коришћење прва јавна чесма -врело здраве воде која обезбеђује први пут после толико времена изузетни високи квалитет пијаће воде  применом нанофилтрације.Сваког дана се наточи преко 5.000 литара здраве воде.Водоводна мрежа је на жалост рађена од азбестно цементних цеви Мрежа

У склопу борбе против тзв. “беле куге” 2007. године је започета  изградња дечијег вртића са 450 квадратних метара корисне површине за 90 деце.Завршни радови су у току и очекује се  да ће објект бити предат на употребу до 31.12.2008 године.

Коначно је 2007. године започета изградња канализационе мреже тако да је до данас положено око 7 км главног колектора.Средства је обезбедио Град Панчево и Фонд за Капитална улагања АП Војводине а у току су припреме за израду јединственог пројекта система за пречишћавање отпадних вода за сва насељена места .

Качаревци иако немају ни шуме ни реке су велики љубитељи лова и риболова.

Решени да своју животну околину која је у претходних 30 година стално черупана и на крају ни птице нису имале где да свију гнезда Савет Месне заједнице је 2005. покренуо велику акцију пошумљавања качаревачког атара.Само током периода 2005 -2008 је посађено преко 20.000 садница.Она и даље траје истим темпом.

Током боравка у природи родила се идеја да од неугледне, запарложене вртаче на ободу села изгради мини Језеро које би било центар будућег Спортско рекреативног центра “Језеро”.Суочени са хроничним недостатком средстава а много започетог радило се паралелно са санацијом депоније,реконструкцијом Главне улице, користећи калдрму, плочице и други материјал.Изграђено је језеро површине 4800 м*2  макс. дубине 2.2 метара.Лета 2008. године су први пут у историји качаревци могли да се купају током читавог лета у контролисаној околини.Квалитет воде је контролисао Завод за заштиту здравља Панчева током периода мај – септембар.Током 2009. године ће бити настављено уређење Језера са тежиштем на уградњи филтера за још бољи квалитет воде.