Сланина, шаргија и још понешто

Nedaleko od gradića Nemea, na Peloponezu, postoji malo naselje Kalivija. Na prvi pogled ni po čemu se ne razlikuje od drugih mediteranskih sela: nekoliko kafanica i mnoštvo ljudi na ulicama, čak i u radno vreme. Gradska kuća je malo oronula, biblioteka i Centar za kulturu su se šćućurili negde u tišini njenog prikrajka.

Tamo se niko ne uznemirava kada vidi zalutale turiste. Jednostavno, naprave mesta na sklepanoj klupi. Klupe su, izgleda, obavezni inventar svakog dućana. Time je pitanje gostoprimstva rešeno.

Verovatno se niko od putnika ne bi ni setio da postoji ovo naselje kada ne bi kupio njihovo vino „Herkulovu krv” i kiseli sir koje su seljaci patentirali. E, zbog toga vredi ponovo doći i još jednom pročeprkati po prastarim podrumima kamenih kuća u kojima su zatrpane boce toliko stare da se ni domaćin ne seća njihovog porekla.

 

Lepo je kada je vaše naselje prepoznatljivo. Osetite neki ponos, makar i trenutno.

 

Zato naselja koja nemaju tradiciju pokušavaju da je sami stvore i kasnije ljubomorno neguju.

Kada je „deljena” tradicija, Kačarevci su stali u „red” tek onda kada su atovi, hrtovi i vino rujno podeljeni drugima, tako da je od sve epike i romantike Kačarevu preostao ukusniji deo „banatskog antibiotika”. Poslednje nedelje februara, pred uskršnji post, Kačarevo posete hiljade gostiju, koje ovde nazivaju turistima, s namerom da se zabave i ponešto kupe. Tu je i mnoštvo novinara koji traže neku zanimljivost kakvih je na „Slaninijadi” uvek bilo, poput one kule od slanine, najduže kobasice i slično.

Same Kačarevce ta gungula zabavlja. I nimalo se ne obaziru na zluradost komšija koji pitaju ko je tu glavni akter. Zaboga, slaninu još niko nije sintetisao u laboratorijskim uslovima!

Sve što je novo, i zanimljivo je. „Slaninijada” odavno nije „nova”, pa kada upitate goste ili domaćine „kako je bilo”, obično odmahnu rukom uz neodređen odgovor. Kao, bilo je kao i uvek; kako bi i bilo drugačije?

Dolaze gosti i iz velikih gradova. Baš oni su i primetili veliki nesklad između naselja koje teži da se urbanizuje, u kome od poljoprivrede živi svega nekoliko porodica, i tipične vojvođanske paorske svetkovine, kakva je „Slaninijada”. Ono što je još uočljivije jeste da domaćini, sa svojim mediteransko-dinarskim genima, nikako ne mogu da imitiraju panonske mornare, tako da one krupne i razdragane Lale s amblema „Slaninijade” glume glumci iz Pančeva. I tamburaške orkestre Kačarevci „uvoze” jer bi i sama vojvođanska bisernica bila zbunjena kada bi se našla u rukama onih čiji su očevi držali gusle, šargije, zurle, tapane i gajde.

Kačarevo je i inače, po mnogo čemu, kontroverzno naselje. Možda baš zato što je satkano od mnogih nacija i njihovih kultura, dok se u isto vreme nametala i potreba da se prihvati tradicija starosedelaca koja je toliko drugačija od izvorne.

Ukoliko Kačarevci i dalje žele da budu „najslaninarskije” mesto na svetu, onda će, baš kao Grci, u svako doba dana morati da omoguće pristup tavanima i pušnicama, šunkama i kobasicama. Pa kada turista zatraži „kačarevački brend”, domaćin treba samo da pokaže: „Eno ti tamo, pa biraj”. A onaj koji to nema, moraće da se pobrine da reši ovaj problem, jer kako bi to bilo ostati neuklopljen u specifičnosti koje Kačarevu daju toliko prepoznatljivu notu?

Zasad s pomenutim grčkim naseljem imamo zajedničko to što su ulice pune ljudi, naravno, i u radno vreme. I to što muzika svuda trešti. A da, i improvizovane klupe ispred nekih prodavnica i berbernica.

Pošto u naselju živi 17 složnih nacija, 17 tradicija iz 17 zavičaja, e tu, svakako, ima nečeg čega drugde nema. Zato je, na primer, poznati privatnik Sima Najdoski ispred svoje radnje postavio „cerešnevo topče”, mali top od trešnjevog drveta, simbol Kruševa i ilindenskih ustanika, kao svojevrsnu sponu između starog i novog, tradicije i današnjice. Da podseti i sebe i svoje naslednike na stari zavičaj.

Ima u Kačarevu još mnogo čega, ali desi se i da nema onog čega bi trebalo da bude. Kačarevo je, usled nepouzdanosti i neusklađenosti voznog reda, zaboravilo svoju „kačarevačku skupštinu”, mali sivi šinobus koji su putnici bezbroj puta gurali „na ruke” ne bi li što pre stigli do svojih radnih mesta ili kuće. Nikako da zaživi kačarevački časopis koji su entuzijasti, uz prilično dobru koncepciju, pokretali.

Možda je problem u tome što, kako reče jedan od njih, takav časopis treba da piše o „kačarevačkim stvarima”. Ako o tome ima malo da se napiše, onda je to zabrinjavajuće.

U svakom slučaju, ono čega nema, treba osmisliti, dati mu život i uživati u njegovoj lepoti.

Zurle, gusle, bisernice, tapani – sve je to naše, naš je i osmeh uz prepoznatljivu kačarevačku „jovovaču” i još ponešto što vedri i razgaljuje dušu i srce.

Turisti moraju svake godine da budu iznenađeni nekim novim kačarevačkim čudom.

A baš sada, usred leta, slanina bujno raste kako bi se u februaru kočoperno šepurila pred žirijem očekujući da će baš ona zapeti za iskusno oko i podići se na tron.

Raste. I danju i noću.